Utorak, 18.07.2023 | 21:12

Valjevska kolonija

Učitelj Nedeljko Savić, poznat kao čika Neđa (kasnije višegodišnji upravnik Divčibara), prvi je sa svojim kolegama ukazao da se najlepši predeo nalazi usred Maljena. U tome ga je podržao kolega Ljubomir Selaković. Već posle nekoliko dana u leto 1925. godine, krenula je put visoravni prva „ekspedicija”, bilo je potrebno osam sati prečicom da se stigne do odredišta. Doneta je odluka da se naselje za odmor podigne na mestu današnjeg tržnog centra i pijace. Na tom mestu je i danas pijaca, na otvorenom. Razlog, što je baš tu udaren temelj, bio je više nego ubedljiv – mesto je zakonjeno od vetrova, ima u blizini tri izvora pijaće vode i što je domaćin, čije je to bilo imanje, pristao da proda tri hektara.

Čvrsto rešeni da svoju zamisao provedu u delo, inicijatori poduhvata da se od Divčibara stvori prijatan kutak za odmor preduzeli su sve mere koje su dovele do toga da je na dan 27. decembra 1925. godine u Valjevu održana osnivačka skupština na kojoj je doneta odluka o osnivanju „Zdravstvenog društva Divčibare“, na čija su pravila stavili svoje potpise 28 građana Valjeva. Odmah po osnivanju Društva, osnivači su ugovorili izgradnju kućica za odmor. Zanimljiva je jedna od usvojenih odredbi po kojoj niko od članova Društva nije mogao da ima više od jednog placa na zajedničkom zemljištu.

Već naredne 1926. godine na Divčibarama su nikle prve zgrade, izgrađene na formu seoskih bačija. Bile su to tipične seoske brvnare načinjene, sem temelja, u potpunosti od drveta, sa pretencioznim natpisom: vila, u čemu se ispoljio valjevski smisao za humor i vedru pošalicu. Prvi gosti na Divčibarama bile su porodice osnivača. Putem od Valjeva do vila, 38 kilometara, putovalo se 12 pa i 16 sati zaprežnim kolima.

U prvim godinama postojanja letovališta na Divčibarama sami su se gosti starali o zabavi i razonodi. Preko dana su pravili izlete i upoznavali lepote maljenskih prostranstava ili se kupali i pecali ribu u bistrim vodama Crne Kamenice.

Za vrlo kratko vreme Divčibare je postalo poznato i popularno letovalište i za goste iz Beograda, Pančeva, Novog Sada, pa i Subotice.

Već 1930. godine smeštajni kapacitet u ovom letovalištu bio je znatno priširen. Te godine je na Divčibarama bilo 35 zgrada koje su služile za smeštaj, dom Zdravstvenog društva sa 11 soba i restoranom, zatim pekarnica i mesarnica, dok se za prehrambenu prodavnicu odvojilo odeljenje u jednoj zgradi namenjenoj za stanovanje. Tog leta na Divčibarama je boravilo oko 100 porodica iz Valjeva i Beograda.

Tako su Divčibare za kratko vreme prerasle od „Valjevske kolonije“, kako je prvobitno nazivana prvobitna naseobina, u mesto od značaja za odmor ljudi iz drugih gradova, a naročito iz Beograda