Utorak, 18.07.2023 | 22:39

Karavanom do Bele Stene

Da li ste znali da su karavani prolazili rimski put kroz Divčibare?

ISEČAK IZ PUTOPISA RASENA

„Preko prostranih Divčibarskih polja vekovima su prolazili karavani. Na tom putu vrebale su odmetnute vojske, hajduci a neretko strašno nevreme i divlje zveri, gutajući izgladnelo svoj plen. Hrabri trgovci su neretko praćeni samo grozničavom željom za dobrom zaradom koju svaka opasnost nosi. I iznajmljenim i već istrošenim ratnim veteranima. Skrivali su svoje dragocene tovare od očiju prolaznika teškim platnima i sirovo uštavljenom kožom, otkrivajući njihovu raskoš tek na dalekim trgovima Dubrovnika ili carskih gradova na istoku Srbije. Prva od njih bila je život koji su nekim čudom sačuvali.

Na tom putu punom neizvesnosti događaji i anegdote su se gomilali kao pahulje prvog snega, prekrivajući novim smetovima prethodna sećanja. Ipak, jedna prča je ostavila svoj duboki trag i još se ponekad pominje po lokalnim krčmama podignutim na raskršćima. I ne zove se ovo selo slučajno Krčmar. Kao da je sudbina namenila selu rasutom pod Belim stenama da dokle postoji čuva sećanja o velikom utvrđenom gradu koji ga je nadvisivao. Uzimao je dah svojom lepotom karavanima koji su prolazili. Svaka kuća je čuvala deo priče. Kada bi se sastali na prolećnim svetkovinama svaki bi doneo svoj deo i priča je opet dobijala svoj nesvakidašnji sjaj.

Još od kada je veliki vezir Mahmud-paša sa vojskom došao na Divčibare, porušio grad Belu Stenu i sve krčme od Stambola do Beča i zabranio da se pomene ime Andrijaša i izbriše iz svih pesama, ovo selo su trgovci i avanturisti namerno nazvali Krčmar. Iz inata prema Veziru!. Da priča i da se seća. Mnogi delovi priče o tragičnoj sudbini princa Andrijaša nestali u vinu pripovedača. Tragovi koji ih svedoče odavno su prekriveni mirisnim livadama i zaboravom. Sedi, ja ću ti ispričati šta je bilo, ispričao mi je jedan Madžar dok je onomad nosio neku građu za prodaju. A ti ćeš znati kome da je posle ispričaš. Maro, donesi vina.“